Ako išta, Danielevskom se mora odati priznanje na ambicioznosti.

Svašta je ovde čovek pokušao. Na neki način, Kuća Lišća se svodi na spoj teško spojivih stvari: postmodernizma i parodije na isti (to mož samo Pinčon), i na meta način, ali i kroz dve uporede narative u samom romanu koje se prepliću kroz fusnote; ljubavne i horor priče; ergodične/haotične i hiperuredjene književnosti. Neke od tih stvari mu donekle i uspevaju, posebno ova druga narativa, jer čitati o čoveku koji piše o onome što je čitao (i tako u krug; jer postmodernizam) je uvek zabavno, ali glavni mi je utisak da je tzv gubitak energije preveliki za tako nešto, odnosno da na putu do nekog cilja, poenta se rasipa i rasipa i rasipa. I onda dodje kraj, koji je sa vr šen, ali prosto deluje nezasluženo.

Elem, evo o čemu tačno pričam, kroz prizmu Kuće Lišća kao horor knjige – za mene horor podrazumeva neki intenzitet, ne nužno kroz akciju (atmosfera je ključna), ali makar da ti srce zaigra kad je mrak. Postmodernizam, medjutim, ne zna za intenzitet i deluje kao igla balonu koji tek što je počeo da se naduvava. I tako za manje više svaki drugi aspekt romana.

Nevidjen trud je uložen u ovu knjigu i to stvarno ume povremeno da zapanji. Ipak, žal ostaje, jer sa skromnijim ciljevima, ovo bi moglo da bude pravo remek delo. Ovako će ostati „samo“ kultno – jer oko takve sulude ambicije (sa primesama strasti) obično se kultovi i stvaraju.

3